Iluzija

        Ušla je u bar tako ponosna i prkosna. U pogledu je izgarala vatra ukročena gustim trepavicama. Korakom lakim, došla je do šanka i sjela. Nije ona poput onih što se prodaju za noć ili dvije. Ona je za čitav život. Kako znam? Dovoljan je bio samo jedan trenutak kada su se pogledi ukrstili i već tada sam osjetio da je ona ta. Uska crna haljina, kosa crvena i stav ratnika. Miris požude pronio se barom i znam da bi svaki muškarac želio biti sa njom, ali ona je samo moja. Svi su gledali u mog anđela, a ja sam želio da svakom od njih iskopam oči. Kako glupo od mene jer nisam ni ja imao. Samo smo, tamo negdje, u dubini mojih snova i nadanja vodili ljubav sve do jutra. Iznova i iznova. Želim je koliko i ove životinje koje je posmatraju kao plijen. Svaki dan mi je ovakav. Dok ja sanjarim o njoj ona popije svoje piće i u par koraka nestane iz bara. Možda sutra budem dovoljno muško pa joj priđem..

        Sutra kada osvane novi dan znam da je neću željeti ovoliko. Moja požuda nema kraja ali su srce i tijelo umorni od čekanja. Nisam jedan od onih što se stide žena. Zamoliti za ples ili otići na večeru je za mene bilo rutina. "Skrasiti se" značilo izgubiti muškost koju izgleda nisam ni imao. Rekao sam sebi da je dosta iluzija. Posmatrao sam je kao i ove životinje, ali sam znao da ona zna da nisam kao oni. Mislit će da nisam imao hrabrosti i da sam zato ovoliko čekao. Šta ako me pita zašto sam ovoliko dugo čekao? Da kažem da sam želio da je dovoljno odsanjam? Sigurno bi me pogledala onim vražijim očima i osmijehom poslala na stub srama. Mada već sam odavno tamo. Možda ima stav ratnika ali znam da se protiv nekih stvari ne može boriti. Treba joj jače oružje od pogleda. Neko ko bi svoj život mijenao za njen jedan san. Ona i ja imamo nešto zajedničko oboje trebamo ljubav.

       Želio sam joj to sve reći. Dokazati. Pisao sam joj pjesme. Ostavljao tajna pisma prije nego uđe u bar i sjedne za šank. Nadao sam se da zna da sam to ja. Sve dok jednoga dana nisam došao i pronašao pismo.

"Znam da me dugo vremena posmatraš. Ja nisam onakva kakvom me smatraš. Mene bude zrake sunca sto se provlače kroz spuštene roletne i ujutro ustajem sa osmijehom na licu. Ne drži me mjesto jer sam ja samo još jedna lutalica na ovom svijetu. Dragi moj. ljepota je prolazna kao što je sve jer sve ima svoj rok trajanja. Ipak, stepskom vuku samoća je nagrada. A jesi li ikad tako u samoći stao i brojao zvijezde? Ne vjerujem jer da jesi sigurno bi primjetio da nijedna zvijezda nije ista kao što ni ljudi nisu isti. Plašim se da nećemo daleko stići. Naš brod je davno osuđen na potop. Ti nisi stvar niti pojava ali ne pronalazim riječi za tvoj opis. Daleko od toga da si savršen. Čovjek si, a ljudi uvijek imaju neku manu. Mogla bih te samo fizički predstaviti jer to je bar lako ali ono što si ti, zaista ne mogu. Možda nisam dorasla tom izazovu. Priznajem pokušavala sam ali svaki put kad bih pomislila da shvatam tebe izgubila bih sebe. Žališ li za propuštenim prilikama? Kaješ li se? Poželiš li da imaš čarobni štapić i da s njim promjeniš svijet. Ja ne znam da li su te kada povrijedili ili učinili zlo jer činiš mi se kao neko kome treba utjeha. Zamjena za alkohol koji ispijaš iz dana u dan i koji je dio tebe. Bezizlazno je stanje u kojem imaš milion puteva kojim možeš krenuti, a ne znaš koji je pravi. Mi smo bili baš takvi. Ljubav nije navika, niti formular koji se treba ispuniti. Ljubav je kada ti neko uđe pod kožu toliko duboko da više nisi siguran šta kola tvojim venama ili čini tvoje tijelo i kada želiš da ga se riješiš sjetiš se da ga u mislima i mozgu možeš izbrisati ali u srcu ne. Naučila sam da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumijevanje. Mili moj, želim ti da pronađeš mir koji toliko tražiš. Dušu koja će te razumjeti i srce koje će te voljeti. Ja sam svoju ljubav zaključala u sef koji je na dnu mora, a znam da ti prijatelj ne mogu biti. Zato za tebe želim da se trgneš i suočiš sa životom i poslije svakog pada ustaneš."

Tada sam shvatio da ona i nije bila ništa drugo sem iluzije u mojoj glavi... 

Fly me to the moon

U šta smo se to pretvorili mi ljudi? U obične odrpane i očerupane duše izgleda. Izgubili smo osjećaj vrijednosti trčeći u korak sa vremenom, a sve zbog jednog ničeg ili nečeg što ne postoji. Počeli smo se etiketirati i deklarisati kao proizvodi nastali na pokretnim trakama neke fabrike u propadanju. Bitno nam je da li smo plavi ili smeđi, visoki ili niski, mršavi ili debeli. Onda se pitamo zašto nam se sve ovo dešava u životu. Plašimo se da budemo crne ovce pa se vodimo lažnim idealima. Za moj ukus malo previše totema i zaluđenih poklonika. Pitam se, ako postoje vanzemaljci, da li nam se oni sada smiju iz razloga što smo postali veči primitivci nego prvi ljudi koji su bili na planeti Zemlji. Da nije tužno i ja bih se smijala. Ali ovo su sve neke filozofije za koje moramo čekati novog Platona, Aristotela, Seneku i ostalu družinu koja je prste imala u svim oblastima nauke.

Život je kratak da bih se bavila tim "nadarenim" pitanjima. Suviše je to astronomsko s obzirom da običan čovjek u ovom metežu nema vremena da razmišlja o sebi kako treba, a kamo li o tome kako da promjeni svijest naroda. Zato Frank Sinatra to jednostavno kaže "Fly me to the moon". Nekako me ova pjesma posebno razveseli kada je čujem. Valjda što želim da znam kako je to prije bilo dok nisu postojala sva ova čuda tehnologije i pošast modernog doba. Tu nastupa na scenu moja mašta. Šta je čovjek koji ne mašta? Kao dijete imaš razne želje i snove. Postati doktor da pomogneš ljudima, advokat da braniš nevine ili sudija da osudiš krivce, miss da "napraviš" mir u svijetu sa svojom lentom. Kada odrasteš shvatiš da neki postanu doktori koji uzimaju mito, advokati brane pogrešne a sudije zatvaraju nevine dok sve to sa strane posmatra miss bez svog čarobnog štapića za uvođenje svjetskog mira. I onda počinješ da maštaš o poslu, o novom autu i milion drugih stvari. Ljubav smo sveli samo na riječ s kojom kupujemo druge. Prijateljstvo na interes.

Zaželila sam se djeteta koje sam nekada bila, ali kada bi se pojavilo to dijete od prije 10 godina mislim da bi me se stidilo jer sam i ja odustala od onog o čemu sam sanjala i željela. Odbila sam biti crna ovca iako se na trenutke trzam i tješim da nije tako. Ali opet, svako neka živi kako zna i neka uživa u onom što njemu ispunjava dušu.