Treba mu vremena. Šta to do vraga znači?

Naslov, blago rečeno, nema nikakve veze sa tekstom koji će uslijediti, ali mi je nekako pao na pamet valjda što jako često čujem ovu rečenicu pa mi se, opet blago rečeno, želudac okrene dobra 3 - 4 puta u jednom a onda u drugom smijeru. Sjedeći tako i čitajući nešto na jednom portalu naletim na članak tipa "Zaljubljena u kretena". Naslov i članak, nema šta. Čak će natjerati one kojima je mrsko dnevne novine čitati, da ga pročitaju i utroše svojih dragocijenih 10 minuta života. Recimo ja bih za to vrijeme otišla i jela. Od sad kada vidim takve naslove mislim da ću ugasiti laptop i isfurati se u kuhinju da vidim šta se tamo dešava.

Sunčan dan danas, zvjezdan upekao kao u Junu ili Julu, ljudi se kreću kao pčele u košnici i već od ranih jutarnjih sati znate da je petak i da svi pokušavaju da što prije završe svoje obaveze da bi ostatak dana mogli provesti u debeloj ladovini nekog kafića u kojem će ispijanje kafe minimalno trajati 2 sata. Sad će nam i 1.Maj poznatiji kao praznik (NE)rada u našoj lijepoj Bosni. I kaže narod nema para, djeca se jedva školuju, hljeb, brašno i ulje poskupilo (kao da je rat) a svi za 1.Maj idu van BiH da se provedu (razlika za vrijeme rata i sad je jedino ta što u ratu nisi mogao nigdje iz podruma). Ja znam kad kažem da nemam para to bukvalno znači da nemam, a ne nema, a onda se spakujem pa dva puta u tri mjeseca odem na more po 10 dana ili na zimovanje. Zanimljiv mi je naš mentalitet i pravilo po kojem živimo. Inače, večeras je tata došao kući sa terena i kao po običaju počeo prosipati neke fazone a jedan glasi: "Kako cigo objašnjava zakone fizike? Ono što ode gore, da me je*eš mora pasti dole". Ubjedljivo najjača stvar kod mog starog su dramske pauze. Ukoliko ne počnete govoriti "ja, ja, ja" načekat će te se da čujete kraj vica ili nekog doživljaja. Haos :D Tu uskače moja mama kao spasilac u kriznim situacijama kao u slučaju neke elementarne nepogode. Počinje da objašnjava šta to do vraga znači i prezentuje na način gdje bi Konfučije slušao i ne bi vjerovao u to što čuje. 

Tko ne zna, a ne zna da ne zna,

opasan je - izbjegavajte ga!
Tko ne zna, a zna da ne zna,

dijete je - naučite ga!
Tko zna, a ne zna da zna,

spava - probudite ga!
Tko zna i zna da zna,

mudar je - slijedite ga!

Mama je danas zaključila da je rodila sebi dva termita, koji bi, da mogu, pojeli i namještaj u kući. Protestovala je jer nikad više sestra i ja nismo jele i ona ne može više toliko da kuha. Kako ide lijepo vrijeme tako i apetit raste :D Rekla mi je spakovati ručak svaki dan i poslati negdje na klupicu da čitam knjige. Dok budem čitala neću jesti, a ona može doći i oteti mi kutiju jer neću ni na nju obratiti pažnju.

Veliki Čovjek postavlja stroge zahtjeve na sebe;

mali ih čovjek postavlja drugima.

Da ne davim više ionako je kasno a i ja sam umorna od kompletnog dana koji je bio prava ludnica (u negativnom smislu). Umjesto slika ubacila sam nekoliko mudrih misli kojima svaki čovjek treba da se vodi u životu i da ne dozvoli drugima da upravljaju s njim. Najgore je kada postanemo drvene marionete bez mozga nekim budalama koje s nama rade šta hoće i žive svoj život kroz nas. 

Bitnije je da gledaš ko ti govori, a ne šta ti govori.

I ja znam da kuham :D (palačinci napravljeni oko 9h navečer kad nije bilo slatka xD )

Ko čeka taj dočeka mada vrijeme nekada zna biti i neprijatelj...

Traganje za istinom...

Opet smo na početku. Zar smo se i pomjerili dalje od starta? Možda jesmo ali cilja ni na vidiku. Dani opet postaju monotoni. Ništa se ne dešava. Zima tek otpočela a ja živim za proljeće ili ljeto. Nije važno samo da je toplo i sunčano. Više me ne držiš za ruku. Nema tvog snenog pogleda da me jutrom budi i ruku da miluju moju kosu. Osječam se kao lik iz Kafkinog Procesa. Sude mi, ne znam zašto. Imaginarna sudnica, lažna porota i ja kao glavni osumnjičeni. Šta sam skrivila ? Da li zato što sam voljela? Ako je ljubav grijeh ja sam največi grešnik. Osudite me odmah. Uzmite mi srce da ne kuca više, oči da ga ne gledaju, ruke da ga ne traže. Bacite me u najmračniju i najhladniju tamnicu. Zatvorite me da nikada više ne izađem. Ako ponovo ugledam svjetlo dana plašim se da ću učiniti isti zločin. Vežite me i ne slušajte moje molbe. Moram naučiti kako da postanem kamen. Niko mu ništa ne može. Kiša, snijeg, mraz, otporan je na sve osim kad ga zdrobe. A drobili su moje srce, stigli do kostiju i tu stali. Žele da se naslađuju mojom mukom.

Sjeku me žiletom ali svaki put zaobiđu venu. Posjecite me, neka ova krv isteče iz mojih vena, neka se sruči kao ljetnji pljusak. Volim kada padne poslje vrelog dana. Ne traje dugo a donese olakšanje. Ljudi se nekako smire. Pitali su me zašto toliko volim vukove. Oni se znaju da ne volim sve nego samo jednog, Stepskog vuka. Rodi se u čoporu, napušta ga, živi sam sa svojim mislima vođen instinktima i umire sam. Ne podnosi nikog, raduje se zbog sebe i zbog sebe tuguje. Roditelje ne poznaje. Prijatelj i neprijatelj su mu njegove misli. Nikada ne žali što je sam, što nema nikoga sa sobom. Čak su ga i vlastiti snovi počeli napuštati. Krvoločna životinja a na kraju umre kao najveći slabić. 

Pravilo je da nema pravila. Možeš biti rođen kao najveći a umrijeti najjadnijom smrću. Najgore je kada žališ za prošlim vremenima, kad težiš nedostižnom i kad voliš uzalud. Zato me osudi na smrt ili mi daj inekciju kojom ću sve zaboraviti. Sve uključujući i svoje ime. Ne mogu sve prenjeti na papir. Stvari koje jednom doživiš nikada se više neće ponoviti, a možda i hoće samo ti nećeš imati osječaje koje si imao davno prije. Sada si ih spakovao u neku kutiju zaborava i gurnuo daleko u ostavu svoje podsvijesti i srca.

Ne postoji nemoguća ljubav jer je svaka moguća samo ako se istinski borimo za nju...

Čovjek kada zaista voli,voli cijelim svojim bićem

Zar, vi proklete duše istjerane iz pakla, zar vi da tražite oprost?  Zar mislite da ste nešto skrivili? Ne, to nije moguće. Vi ste bez grijeha. Vama niko nije ravan i niko se sa vama ne smije takmičiti niti vam se suprodstaviti. Vaše su oči crne poput najcrnjeg mraka, dodiri hladni a srce kao kamen. A možda, možda i niste grešni. Vi ste samo voljeli i spoznali pravu ljubav. Živjeli svaki dan samo zbog ljubavi. One čiste i nevine ljubavi. Nazivali su vas zgubidanima, sanjarima, varalicama, a ustvari vi ste samo voljeli.  Voljeli ste ali ljubav vam nikada nije bila uzvračena. Vi ste patili. Vaše oči nisu uvjek bile tako crne. Naprotiv, u njima je bilo života, a srce gorilo najjačom vatrom. Zašto neki moraju da mole za ljubav? Zašto se pati zbog nje? Kad bih vam mogla reći rekla bih, ali ja još ne znam kako je to voljeti. Često se pitam čime se to voli. Možda srcem ili razumom. Srce je mišić koji nije zadužen za ljubav. Razum nas tjera da ne pravimo greške i da rasuđujemo dobro od zlog, pravilno od nepravilnog, moralno od nemoralnog. Znači ni on nema taj zadatak. Sigurna sam da vam zbog toga nisu uzvračena ista osjećanja. Oni koji su vas osuđivali, možda ni oni nisu spoznali ljubav. Oni vjeruju samo u ono što vide. Kod njih postoje samo materijalne stvari, a one duhovne su im potpuno nepoznate. I zašto sad tražite oprost? Zbog toga što ste voljeli? Čudno je to, zaista čudno. Mnogi su zbog ljubavi umirali, vodili ratove, a vi tražite oprost. Ako želite da se opravdate zato što ste voljeli onda je bolje da nikada niste ni živjeli. Pravdati se drugima zato što volite je nezamislivo. Niko nije dovoljno upućen u vaš život da bi mogao suditi o njemu. I vi se pravdate! Šta je sa onih koji su ubili ili počinili kakvu drugu grozotu? Oni se nebi trebali pravdati? Ako ste i pogriješili znajte da su u ljubavi sve duše grešne. Vidjet će i oni, koji vas osuđuju, kasnije kako je to ostati sam. Sam bez osobe koja bi ih upotpunila, bez kučeta i mačeta. Tužno, ali pravedno jer tek onda će reći da ste bili u pravu. Tek tada kada oni budu osuđivani, ne od strane drugih nego od njih samih, znat će da niste vi bili oni koji su griješili nego oni.

Moja ljubav je moj ples

Opet me hvata onaj osjećaj koji sam zaboravila. Srce kuca jače, leptirići u stomaku divljaju a mozga ni na vidiku. Možda je to suludo i večina će reći da takvo nešto ne postoji ali oni nisu spoznali prave vrijednosti života. Sve se vrti oko jednog a to je ljubav. Ne možeš joj dati epitet stvari jer ljubav nije stvar. Ne možeš joj naći zamjenicu i reći ona jer ljubav je jedna i kao takva je savršena. Da, da sad ćeš mi reći da ni savršenstvo ne postoji. E pa ja tvrdim suprotno. Postoji prava ljubav, savršenstvo i čudo. Čuda se ne dešavaju svaki dan ali su moguća. Vidjet ćeš to kad pronađeš ovo dvoje jer jedno bez drugog jednostavno ne idu. Jin i Jang ne idu sami, plus i minus, radost i tuga. Sve to ima svoj par. Ja nisam prava osoba koja treba da ti drži prodike o osjećanjima jer sam ih usput pohranila u kutiju na koju je pala teška prašina, ali moje iskustvo ti može dosta pomoći. Dok kapljice udaraju od prozorsko staklo i uz ritmove latin muzike pokušat ću da ti dočaram trenutke kada ne osjećaš tlo pod nogama i ne razmišljaš mozgom nego srcem. Na kraju ćeš ustati i otići sa osmjehom na licu. Shvatit ćeš da ljubav, savršenstvo i čudo postoje.

Dugo nisam čula ove ritmove. Lažem. Čula sam ih ali moje tjelo nije htjelo da se pokrene na čarobne taktove kao da je neko zarobio moju dušu i osakatio tjelo. Znaš da si plesač kada napolju čuješ poznatu pjesmu i na prvi takt počneš da plešeš. Kada se u tvom ormaru nalaze šarene haljine i kada tvoja odjeća mora da bude udobna da u svakom momentu možeš zaplesati. Izgubila sam to u međuvremenu. Zaboravila sam šta znači biti plesač i nositi tu titulu. Plesati može svako ali plesati dušom, srcem i tjelom mogu samo rijetki. Niko od nas se nije rodio s tim svi smo morali da treniramo do iznemoglosti i svi smo morali da težimo ka nečemu višem. Cilj je nekada bio nedostižan, ali pravom plesaču ništa ne smeta. U vrijeme kada ja idem u salu druga djeca su izlazila napolje i igrala se žmire. Dešavalo bi se da i ja poželim da se igram s njima ali ples je bio jači od mene. To je postalo moja krv i nešto za što ne pitam kolika je cjena i čega treba da se odreknem. Pitaš se sada šta je loše u tome. Loše je to što ja to sada tebi pričam jer da je ostalo tako ja bih sada bila u sali i pripremala se za takmičenje. Mada, nije baš toliko loše jar ja iza sebe imam 14 godina karjere i postigla sam nešto.

Ja pripadam staroj školi i možda je bolje da se držim po strani jer dolaze mlade generacije koje su sa svojih 10 godina starosti na nivou dobrog plesača. Ali ako beš želiš da znaš evo ispričat ću ti bajku koju sam živjela i koja mi je zbog nemara mogla tako lako kliznuti iz ruku. Sve je to bilo nekako spontano. Tek sam upisala predškolski razred i nisam imala pojma koliko prstiju ili zuba imam a već sam željela da plešem. To je bilo zamišljeno kao popunjavanje slobodnog vremena. Niko se nije nadao profesionalnoj karjeri. Ni ja ni moji roditelji. Vrijeme je prolazilo ja sam napredovala. Nije me bilo strah niti bih imala tremu na nastupu jer su se tada počeli javljati leptiri u stomaku i dok bih plesala moja stopala nebi dodirivala pod. Zaboravljala bih na ljude koji se nalaze oko mene. Ne žalim za propuštenim stvarima jer znam da sam ih propustila zbog nečeg vrijednog. Zbog nečeg što je moj život učinilo sretnim, moje roditelje ponosnim a ljudima služi kao pouka da ne treba da odustaju. I to kakva pouka. Milion puta sam željela da odustanem i napravila bih pauzu par treninga ali to je bilo jače od mene, jače od bilo koje ovozemaljske sile. Zato, kada nešto radiš, daš svoje srce i dušu za to, nemoj olako odustati od toga. Trud ti se možda neće odma isplatiti i rezultati neće doći sami od sebe ali vrijeme će pokazati da je zaista bilo vrijedno svega.

Jedan od onih dana...

Ovo je jedan od onih dana gdje ja imam milion i jednu temu o kojoj mogu da pišem ali nemam pojma koju da izaberem :( Ne mogu da pišem žalopojke, drame, komedije, crtice a pogotovo ne o svakodnevnici. Tog mi je ionako preko glave. Šta mi je zanimljivo u posljednje vrijeme to su reklame na TV-u. Recimo Nova tv. Svaka im čast kad se sjete da ponekad puste film ili seriju između reklama. Nekad počnem nešto da gledam i odmah nakon najave idu, pogađate šta, pa naravno, reklame. U čitavoj onoj strci i frci od par min ja i zaboravim da gledam nešto i prebacim se na RTL. Kad ono na moje iznenađenje i tamo reklame. Pa počnem tu da gledam neku seriju i opet ista priča pa sve tako u krug.

Jednom sam dobila zadatak da napišem sretnu priču i mislila sam da je to teško jer što se tiče pisanja pronašla sam se u stilu moderne, avangarde i djela sličnih Procesu (Kafka) ili Idiot (Tolstoj). Valjda su me uvijek privlacile aristokratske porodice, njihov život i na kraju njihovo propadanje jer ne volim ljude koji spletkama, lažima i na lak način dobiju nešto u životu i time se hvale. To je kao da se kite tuđim perjem.

Nekad se ovako znam sjetiti svojih pismenih zadataka iz BHS jezika i književnosti i sva sreća nemam ih kod sebe jer mislim da bi bilo smijeha do suza. Šta je sve tu naškrabano i bolje je da ostanu zapečaćene negdje u nekoj kutiji u ostavi škole. Ubjedljivo najjače teme su mi bile opisi enterijera ili eksterijera pa kako sam provela raspust. Jedino je profesor Engleskog imao teme za 10. Bile su takve da ako neko sa fakulteta uspije zadovoljiti krijerije treba odma da dobije Nobelovu nagradu za književnost :D

Ovo što sam sad napisala nema nikakve veze sa bilo čim ali zar kod mene ikada nešto ima veze sa vezom. Nego, ovo je napisano nemam pojma kako valjda smo i Mahir i ja ostali bez ideja ali bit će nešto do večeras. Nadam se. Trebalo bi. :D

Tebi!

Znas, ne proklinjem ja dane zato sto te nema pored mene. Danju ja zivim od uspomena. Ja samo mrzim noc jer me uvijek dobije na pomisao na tebe. I tada, sve nestaje i prestaje. 
Moj cio svijet se srusi kao kula od karata. Sto sam zeljela utonuti u san i ponovo te sanjati tada vise ne mogu, ne znam kako. Ali dokucit cu ja kako da te se rijesim. 

Neces mi se vise vrzmati po glavi i kvariti mi noci. O Boze, nejasna sam sama sebi. U jednom trenutku zelim da ga se rijesim i da izbrisem nase uspomene a u drugom mi je sve. Pricat ce ti o snovima i dalekim zemljama. Uvjeravat ce te da treba da ostavis sve i ides dalje ali ti niko nece reci da su tvoji ciljevi, za kojima ces dugo tragati, bas tu. Tu ispred tvog nosa i da ne idu nigdje. Nego samo cekaju da ustanes i malo se potrudis.

Mali dio neba...

Sa snovima i željama se ne treba igrati...

Svi smo posebni i naša riječ je ustvari ono što smo mi.  Ljubav i sreća su one stvari koje treba da čine naš život...

Smij se i kad ti se plače. Voli i kada znaš da nisi voljen. Pleši i kada te noge bole..