Moja ljubav je moj ples

Opet me hvata onaj osjećaj koji sam zaboravila. Srce kuca jače, leptirići u stomaku divljaju a mozga ni na vidiku. Možda je to suludo i večina će reći da takvo nešto ne postoji ali oni nisu spoznali prave vrijednosti života. Sve se vrti oko jednog a to je ljubav. Ne možeš joj dati epitet stvari jer ljubav nije stvar. Ne možeš joj naći zamjenicu i reći ona jer ljubav je jedna i kao takva je savršena. Da, da sad ćeš mi reći da ni savršenstvo ne postoji. E pa ja tvrdim suprotno. Postoji prava ljubav, savršenstvo i čudo. Čuda se ne dešavaju svaki dan ali su moguća. Vidjet ćeš to kad pronađeš ovo dvoje jer jedno bez drugog jednostavno ne idu. Jin i Jang ne idu sami, plus i minus, radost i tuga. Sve to ima svoj par. Ja nisam prava osoba koja treba da ti drži prodike o osjećanjima jer sam ih usput pohranila u kutiju na koju je pala teška prašina, ali moje iskustvo ti može dosta pomoći. Dok kapljice udaraju od prozorsko staklo i uz ritmove latin muzike pokušat ću da ti dočaram trenutke kada ne osjećaš tlo pod nogama i ne razmišljaš mozgom nego srcem. Na kraju ćeš ustati i otići sa osmjehom na licu. Shvatit ćeš da ljubav, savršenstvo i čudo postoje.

Dugo nisam čula ove ritmove. Lažem. Čula sam ih ali moje tjelo nije htjelo da se pokrene na čarobne taktove kao da je neko zarobio moju dušu i osakatio tjelo. Znaš da si plesač kada napolju čuješ poznatu pjesmu i na prvi takt počneš da plešeš. Kada se u tvom ormaru nalaze šarene haljine i kada tvoja odjeća mora da bude udobna da u svakom momentu možeš zaplesati. Izgubila sam to u međuvremenu. Zaboravila sam šta znači biti plesač i nositi tu titulu. Plesati može svako ali plesati dušom, srcem i tjelom mogu samo rijetki. Niko od nas se nije rodio s tim svi smo morali da treniramo do iznemoglosti i svi smo morali da težimo ka nečemu višem. Cilj je nekada bio nedostižan, ali pravom plesaču ništa ne smeta. U vrijeme kada ja idem u salu druga djeca su izlazila napolje i igrala se žmire. Dešavalo bi se da i ja poželim da se igram s njima ali ples je bio jači od mene. To je postalo moja krv i nešto za što ne pitam kolika je cjena i čega treba da se odreknem. Pitaš se sada šta je loše u tome. Loše je to što ja to sada tebi pričam jer da je ostalo tako ja bih sada bila u sali i pripremala se za takmičenje. Mada, nije baš toliko loše jar ja iza sebe imam 14 godina karjere i postigla sam nešto.

Ja pripadam staroj školi i možda je bolje da se držim po strani jer dolaze mlade generacije koje su sa svojih 10 godina starosti na nivou dobrog plesača. Ali ako beš želiš da znaš evo ispričat ću ti bajku koju sam živjela i koja mi je zbog nemara mogla tako lako kliznuti iz ruku. Sve je to bilo nekako spontano. Tek sam upisala predškolski razred i nisam imala pojma koliko prstiju ili zuba imam a već sam željela da plešem. To je bilo zamišljeno kao popunjavanje slobodnog vremena. Niko se nije nadao profesionalnoj karjeri. Ni ja ni moji roditelji. Vrijeme je prolazilo ja sam napredovala. Nije me bilo strah niti bih imala tremu na nastupu jer su se tada počeli javljati leptiri u stomaku i dok bih plesala moja stopala nebi dodirivala pod. Zaboravljala bih na ljude koji se nalaze oko mene. Ne žalim za propuštenim stvarima jer znam da sam ih propustila zbog nečeg vrijednog. Zbog nečeg što je moj život učinilo sretnim, moje roditelje ponosnim a ljudima služi kao pouka da ne treba da odustaju. I to kakva pouka. Milion puta sam željela da odustanem i napravila bih pauzu par treninga ali to je bilo jače od mene, jače od bilo koje ovozemaljske sile. Zato, kada nešto radiš, daš svoje srce i dušu za to, nemoj olako odustati od toga. Trud ti se možda neće odma isplatiti i rezultati neće doći sami od sebe ali vrijeme će pokazati da je zaista bilo vrijedno svega.